Uporedna pravna tradicija

Hamurabijev zakonik. Ko je Hamurabi, a ko bog Šamaš?

awfblog — Sun, 21 Dec 2008 19:32:02 +0000

Danas na predavanju je razgovarano o Hamurabijevom zakoniku, bilo je pitanje ko je od likova na reljefu stuba Hamurabi, a ko bog Šamaš? „Kada je Anu Uzvišeni, kralj od Anukija i Bela, gospodar Raja i zemlje, koju je objavio veru, naredio je Marduku, svevladajućem sinu Ee, bogu pravednosti, vladavinu zemaljskim ljudima, oni nazvaše Vavilon njegonim slavnim imenom, učinivši ga velikim na zemlji, i našavši večno kraljevstvo u njemu, čije su temelje čvrsto položili oni iz raja i sa zemlje; onda Anu i Bel nazvaše me imenom, Hamurabi, uzdignuti vladar, koji se boji boga,da donesem pravičnost na zemlji; da uništim grešne i zle, tako da snažni ne povređuju slabije; tako da Ja treba da vladam crnoglavim ljudima kao Šamaš, i prosvetlim zemlju, što duže za dobro čovečanstva.“ Ovim rečima Hamurabi govori o tome da su ga bogovi poslali na zemlju da uspostavi red i donese zakon. Samim tim što kaže da se boji bogova to pokazuje da on postavlja bogove iznad njega i da nikako ne bi sedeo pred bogom. On stoji ispred boga sunca, pravde i zakonitosti Šamasa, pun poštovanja i prima iz njegovih ruku simbole najviše sudske vlasti. On hoce da pokaze time da mu je zakon bogom dan. Sunce iznad Šamašove glave, dokazuje da je lik koji sedi Šamaš bog sunca. Ovim zaključujem da je lik koji stoji Hamurabi, a lik koji sedi Šamaš, bog sunca.

Miloš Đurić

Slažem se sa kolegom. Hamurabi je taj koji ponizno stoji ispred boga Sunca koji sedi krunisan na simbolicnoj planini, u punoj sili i sjaju. Šamaš nosi rogatu kapu, a u rukama drži vladarsku palicu i prsten pravde (koji predstavljaju božansku moć), a iz ramena mu isijava svetlost. Božanska moć nad smrtnim Hamurabijem je očita u njegovim besmrtnim dimenzijama. Hamurabi je prikazan kako prima blagoslov zakonika koji se nalazi ispisan ispod reljefa. Inače, većina božanstava Sumerske mitologije predstavljena je na sličan način – na božanskom tronu, sa palicom i prstenom pravde:

Inače, bog na slici je bog meseca Sin.

Iz svega navedenog, vrlo lako se može zaključiti da je Šamaš taj koji sedi, jer od boga Sunca i pravde nastade zakonik, dok je Hamurabi samo izaslanik…

Branislav Vidaković

Moje mišljenje je da Šamaš sedi, a sada cu taj stav i obrazložiti:

Šamaš je bog sunca, zakona, pravde i proročanstva. Simbol mu je sunčani disk. Na slici se jasno vidi da se iznad osobe koja sedi nalazi sunce; odeca osobe koja sedi je daleko raskosnija od odece osobe koja stoji sto se moze videti na osnovu ukrasa koji se nalaze iznad ramena, na osnovu haljine koja je bogatija, sastavljena iz vise delova i na osnovu turbana koji mu se nalazi na glavi i koji je reprezentativniji od onog turbana koji nosi, po mom misljenju, Hamurabi. Brada boga Šamaša je duza od Hamurabijeve brade, bog sedi na tronu, uzdignut od ovozemaljskog sveta. Pogled Šamaša je daleko mirniji od pogleda Hamurabija, verovatno zbog toga sto je zadovoljan zakonom koji predalje ljudima na koriscenje. Medjutim, može se shvatiti i da predmet koji se nalazi u Šamašovim rukama nije zakon, vec da je neka vrsta trske koja ce posluziti za ispisivanje zakona. To bi objasnilo zabrinutost na Hamurabijevom licu koja je posledica straha da mozda nece umeti da pravilno iskoristi cast koja mu je data od boga i da stvori zakon koji ce zadovoljiti te nebeske kriterijume.

Odlomci iz Hamurabijevog zakona koji potvrđuju moj stav:

„Tada me Ea i Bel pozvaše po mome imenu, mene Hamburabija, velikog kneza, koji se boji bogova, da unapredim blagostanje ljudi….“- iz ovoga se može shatiti da je Hamurabi bio pozvan kod boga i da on odlazi po naredbi. Stoga je nemoguce da bog stoji. Hamurabi, inace, i sam kaže da se boji bogova što je još jedno objašnjenje za zabrinut pogled. „Kad me Marduk poslao da vladam ljudima, da zemlji objavim pravo, u usta ljudi stavio sam pravo i pravdu, stvorio sam blagostanje podanika“- ovde Hamurabi kaže da je poslat da zemlji objavi pravo, iz čega se može zaključiti da on nije njegov tvorac. On je ideju za konstituisanje zakonika dobio od boga i pretočio je u nešto primenjivo. On je, dakle, bio božiji glasnik. Na kraju Haburabijevog zakonika se ponovo nalazi obraćanje bogu, koje se sada moze shvatiti kao opravdanje za slucaj da nije ispunio svoj zadatak. Hamurabi veliča sebe i time ističe šta je sve postigao. Sva njegova dela bi trebala da ga u uzdignu u božijim ocima. Svaka enetualna slicnost izmedju Hamurabija i Šamaša može se objasniti time da je Hamurabi sebe uzdizao do božanskih visina, smatrao se vladarem cetiri strane sveta, suncem Vavilona….

Violeta Cepera

Smatram, kao i većina ovde, da bog Šamaš sedi, a da nasuprot njega stoji Hamurabi.

Mislim da je i to dosta logično jer su se bogovi smatrali uzvišenim bićima, vrhovnim vladarima i gospodarima, simbolizovali su moć i gledali se sa puno poštovanja… Na slici se vidi da osoba koja sedi je na malo visem nivou od poda, što možda može da znači da je to bog i da je on iznad ostalih, tj. na vrhu. Takođe, to može znaciti da bog vlada nad svim ljudima i dušama, a da ta tri nivoa predstavljaju zemlju, čistilište i nebo.

Pored toga što su na različitim položajima, razlikuju se i po izrazu lica (bog izgleda potpuno bezbrižno, dok Hamurabi izgleda zabrinuto i možda pomalo uplašeno), po nakitu ,po odevnim predmetima… Na slici osoba koja sedi, u mom slučaju je to bog, ima dosta zanimljiviju i raskosniju kapu, tačnije turban koji je nekada označavao kraljeve i vladare u staroj Persiji, dok je Hamurabijeva kapa dosta jednostavna i obična.

U zakoniku Hamurabi pominje svoju gospodaricu Zarpanitu, čije ime u prevodu znaci svetlosnica, što možda može da objasni sunce iznad glave njegovog gospodara.

„Ja koji je proslavio ime Vavilona, obradovao srce boga Marduka svog gospodara, ja koji …“

Jelena Stevanović

Kad su višnji bog Anunaki i Bel, gospodar neba i zemlje, koji određuje sudbinu sveta dali bogu Marduku najvišu vlast nad svim ljudima… tada me pozvaše po mom imenu, mene Hamurabija, velikog lugala, koji se boji bogova, da unapredim blagostanje ljudi, da pribavim važnost pravu u ovoj zemlji, da istrebim pokvarenog i nevaljalog, da sprečim moćnoga da ne ugnjetava slaboga, da obasjam zemlju.. Iz ove preambule može se zaključiti da je Hamurabi onaj koji stoji jer iz rečenice: „Tada me pozvaše po mom imenu, mene Hamurabija“ da je bog Marduk njega pozvao i logično je da je Marduk taj koji sjedi zbog toga što je on bog sunca, sunce se nalazi iznad njegove glave… Kada me je Marduk poslao da vladam ljudima, da zemlji objavim pravo, u usta ljudi stavio sam pravo i pravdu, stvorio sam blagostanje podanika. Takođe, i iz ove preambule možemo zaključiti da je Marduk onaj koji sjedi, jer ako ga je Marduk poslao…nije sigurno sjedio Hamurabi zato što je on njega poslao i zbog toga smatram da je Hamurabi stojao.. Nadam se da sam bar malo razjasnio ovu dilemu, i nadam se da sam u pravu i da Hamurabi stoji…

Dejan Cvijanović

Gledajući sliku,ja mislim da bog Šamaš sedi, a Hamurabi stoji! Zašto? Razloga može biti mnogo.Uvažene kolege,koje takođe zauzimaju ovakav stav,su iznosili argumentovana mišljenja koja su na mestu.

U doba starog veka mitologija je bila sastavni deo života i to treba imati u vidu.Za stanovnike Mesopotamije su prirodne nepogode ili pogode (u zavisnosti kako se one odraze na rod poljoprivrednih kultura) bila neotelotvorena božanstva.Ona se nisu mogla niti sprečiti niti prizvati.Ove prirodne pojave su im bile sve.Iz ovoga bi se moglo zaključiti kakvu ulogu igraju bogovi u životu žitelja Mesopotamije tj. Vavilona, Hamurabijeve države.

Šamaš je bog Sunca,zakona,pravde i proročanstva.Na steli se vidi kako,po mom skromnom mišljenju, Šamaš koji sedi daje Hamurabiju žezlo koje može simbolizovati snagu zakona koji je donet i koji je stabilan i nesalomiv poput samog skiptra.

Pošto je sam bog Sunca Hamurabiju darivao ovaj zakonik,običan čovek,verski indoktriniran i opijen mitološkim,neopipljivim činjnicama o veličini boga Šamaša,ne bi mogao ništa drugo da pomisli osim da je Hamurabi izaslanik boga Šamaša, tj. samo njegovo otelotvorenje.

Ne može se reći da su svi ljudi bili takvi,ali daleko od toga da nisu bili bogobojažljivi.Ako bi se suprotstavili,stigla bi ih i eventualna kazna boga Šamaša. Hamurabi je,poput vrhunskog majstora za propagandu i reklamu,sebe na toj steli postavio zajedno sa Šamašem. I na kojoj god on strani bio,on je tu bio sa njim,sa bogom Šamašem.Ova moja pretpostavka nije potkrepljena odgovarajućom argumentacijom,tako da ostavlja mesta daljim nagađanjima.

Pavle Srdić

Na predavanjima iz predmeta Uporedna pravna tradicija dosta smo govorili o Hamurabijevom zakoniku i o njegovoj važnosti u Starom vavilonskom carstvu.

Na osnovu svega izlozenog izneću svoj odgovor na pitanje ko je Hamurabi, a ko bog Šamaš?

Smatram da je car Starog vavilonskog carstva, a po nekima i njegov osnivač, Hamurabi, taj koji pokorno i krajnje poslušno stoji pred bogom sunca i pravde, Šamašem. Šamaš koji sedi na uzvišenju i iznad čije se glave nalazi sunce, simbolizuje božansku moć i zakonitost. Možemo videti da bog Šamaš drzi palicu kao simbol predaje najviših vlasti i zakona, zatim prsten pravde i daje ih Hamurabiju, koji ih prihvata i tako postaje njegov predstavnik na zemlji. Prihvatajući ih Hamurabi dobija takođe velicinu besmrtnosti i večnosti.

Zbog dobijanja najviše vlasti od bogova možemo smatrati da se u Hamurabijevom zakoniku nalaze i načela bozanske pravde.

Iz svega predhodno napisanog zakljucujem da je onaj koji stoji Hamurabi a onaj koji sedi bog Šamaš.

Jovana Slavnić

Fridrih II Hoencolern (Fridrih Veliki)

awfblog — Sun, 21 Dec 2008 19:11:29 +0000

Po mom misljenju najveci vođa novog veka je bio Fridrih II Hoencolern (poznatiji kao Fridrih Veliki, ili stari Fric), pruski vladar čiji se uticaj na svet osećao sve do pada trećeg rajha, kojeg je Napoleon smatrao najvećim vojnim genijem ikad. Posle pobede nad cetvrtom koalicijom 1807. Napoleon je posetio Fridrihovu grobnicu u Potsdamu i rekao svojim oficirima „Gospodo,da je ovaj covek živ ja ne bih bio ovde“. Ovo govori o sposobnosti ovog čoveka, kojem glavna orijentacija nije bila rat, već umetnost, kultura i filozofija. Fridrih II je rođen kao sin Fridriha Vilijema I poznatijeg kao „vojnik-kralj“. Njegov otac je najviše cenio silu i rat, tako da je od malena učio Fridriha II da bude vojnik. Pošto Fridrih nije želeo da bude vojskovođa, pokusao je sa nekoliko prijatelja da pobegne od oca za Englesku. Oni su nazalost otkriveni, i pošto su bili u oficirskoj školi, bili su optuženi za dezertaciju i izdaju. Da bi kaznio svog sina Fridrih Vilijem ga je naterao da gleda dekapitaciju njegovog najboljeg druga. Posle ovoga je ostao u zatvoru sve dok ga kralj nije pomilovao, kada je Fridrih pristao da se vrati u vojnu školu. On je nastavio školovanje i postao je pukovnik. Sa ovim činom je otišao u rat zajedno sa austrijskim knezom Eugenom od Savoje od kojeg je učio taktiku boreći se protiv francuske. Posle sukoba je napisao Anti-Makijavel knjigu koja postavlja novi model za apsolutnog monarha, koji se suprotstavlja Makijavelijevom viđenju. Ovo delo je ubrzo postalo poznato zahvaljujuci Volteru, koji je bio Fridrihov blizak prijatelj. Pored ovoga Fridrih je autor 100 sonata za flautu i 4 simfonije, kao i Hohenfriedberger Marsch. Fridrih II je želeo da postane filozofski vladar kao Marko Aurelije, što se moze videti i u velikom broju filozofa, muzičara i umetnika koje je okupljao oko sebe, npr. Dalamber, Volter, Kant, Gete, Bah… Pored nemačkog govorio je i engleski, francuski, španski, portugalski, italijanski, maderan i antički grčki, razumeo je latinski i hebrejski. On je imao vremena da se bavi kulturom sve do smrti njegovog oca, posle čega je postao Kralj pruske (tačnije kralj u Pruskoj). Kada je došao na presto Fridrih je raspolagao sa nepovezanim provincijama koje su davale veoma ograničenu količinu sirovina. Da bi ojačao svoju državu on je osvojio Šleziju, veoma bogatu i važnu austrijsku provinciju, u Prvom šleskom ratu. Ovim je povezao svoju držvu, a Austrija je naravno pokušala da povrati Šleziju u Drugom šleskom ratu, ali bezuspešno. Njegova reforma sistema regrutacije, i uvodjenje Frederičke pesadije, elitne vojne jedinice koja je u mnogome nadmašivala vojske tog vremena je toliko uzburkala stanje u Evropi da su se stari rivali Austrija i Francuska udržzili protiv njega, u ovom savezu su bili još i Rusija, Saksonija i Švedska sve do jedne moćne sile tog vremena. Na svojoj strani Fridrih je imao delimičnu podršku Britanije i Hanovera. Ovaj sukob je postao poznat kao Sedmogodišnji rat i iz njega Pruska je izasla kao pobednica. Tokom njega Fridrih je ratovao na svim granicama, i jahao je od jednog fronta do drugog, odnoseći pobedu za pobedom sa samo nekiloko poraza. Jedina kriza ovog rata je bila kada su Rusi stigli skoro do Berlina, ali je Fridirh na svojoj strani imao sreću i naslednika Ruskog trona, a baš u tom trenutku je umrla Jelisaveta, carica Rusije, što mu je omogućilo da ostvari savez sa Rusijom umesto da bude pokoren. Pošto je skoro sve bitke predvodio lično, i to tako sto je bio u prvim redovima Frederihu se čak šest puta desilo da konj pod njim umre (u borbi naravno, većina vladara ne prezivi jedan pad sa umirućim konjem). U ovom (Sedmogodisnjem) ratu Fridrih nije niti osvojio niti izgubio nijedan deo teritorije, ali je zato dobio važnog saveznika – Rusiju. Uskoro su ruski car i Fridrih podelili Poljsku, čime je Fridrih značajno proširio svoju teritoriju. On je onda savetovao sve svoje naslednike da nauče Poljski, što su on i radili sve do Vilijama II. Ipak, uspesi Fridiriha II se ne vide samo na polju filozofije i rata. Pošto je vladao kao pravi prosvećeni apsolutni monarh, Fridrih je prvo ukinuo mučenje i fizičke kazne, na polju religije je bio apsolutno tolerantan i dozvoljavao je sve religije (tada je Turska invazija iz 17.veka jos uvek bila sveže sećanje, a znamo da je Fridrih izjavio „Sve religije su jednake i dobre, dok god su njihovi vernici dobri ljudi, ako oni žele da nasele nasu zemlju, čak bili oni Turci ili pagani, mi ćemo im graditi crkve i džamije“). Uveo je takođe i javne škole, unapređeni sistem poreza, birokratije i putarine. Sve ovo je dovelo do toga da Prusija u jednom veku napreduje od nazadne i ekonomski zavisne drzave do najjače svetske sile svog doba i postane temelj na kojem je izgrađena Nemacka. Gde god da je išao u svojoj državi, pa cak i u okupiranim teritorijama, Fridrih je pozdravljan od strane celokupnog naroda. Ne postoji zapis da ga je ijedan stalež ikad smatrao svojim neprijateljim. Siromasnima je doneo bogaćenje novim mestima, javnim školama i događajima. Doprineo je opštem zdravlju nacije uvođenjem krompira i repe u agrikulturu. Pored svih ovih dostignuća, Fridrih je bio veoma skroman, sebe nije smatrao vladarem nad narodom (pošto nije verovao u teoriju božanskog prava kraljeva), već se predstavljao kao „prvi sluga države“, a krunu je nazivao „kapa koja propušta kisš“. U testamentu je zahtevao da ga sahrane po noci ,bez pompe u njegovoj omiljenoj rezidenciji Sansouci(Sanssouci), gde je njegov grob ostao do danas.

Evropsko komunitarno pravo – Evropska unija

awfblog — Sun, 21 Dec 2008 18:36:12 +0000

O prošlosti i razvoju Evropske unije može se pisati i komentarisati, sadašnjost se može konstatovati, a o budućnosti treba razmišljati i dobro je planirati. Ideja o ujedinjenoj Evropi stara je vekovima, a sada je najbliže njenom ostvarenju, bar na prvi pogled. EU danas čini 27 država, dakle već iz toga se vidi da je reč o velikoj formaciji.
Evropska unija je izraz težnje za stvaranjem jedinstvenog ekonomskog prostora. Ali to mora da prati i odgovarajuća pravna regulativa. Obzirom da je ujedinjena Evropa unija, treba imati u vidu da je čine nezavisne zemlje, odnosno da je stepen nezavisnosti njenih članica veliki. EU ima veliki uticaj na brojne segmente prava drž.članica. Ali ipak svaka drž.članica je poseban pravni sistem u okviru evropskog. Komunitarnost se ogleda u tome da je težnja da se stvori jedinstveno pravo na evropskom prostoru i da približi anglosaksonsko i evropskokontinentalno pravo.
Treba imati u vidu da nisu sve zemlje članice ušle u okvir unije u isto vreme, zatim da su različitog stepena ekonomskog i kulturnog razvoja, različite nacionalne i verske strukture, što potvrđuje težinu zadatka da se stvori čvršća zajednica na evropskom tlu, a samim tim i pravni sistem koji bi bio odgovarajući svima. Evropa je pala na ispitu kada je reč o zajedničkom ustavu, koji su odbile neke njene članice. Suviše su velike razlike a malo vremena je prošlo, pa je i laicima jasno kolike su razlike između Francuske i Rumunije i sl. a takvih primera je mnogo.
Postavlja se i veliko pitanje da li Evropa ima snage i volje da se ujedini i koliko je EU nezavisna od strane SAD, bar kada je reč o spoljoj politici.Baš ta nedovoljna pravna uređenost EU koči u njenom daljem jačanju. Stalno se postavlja pitanje da li sve članice treba da imaju ravnopravno pravao glasa. A i kako stvoriti čvršću uniju, kada npr. Velika Britanija odbija da prihvati evro kao valutu.
Nisam evroskeptik, ali kao građanin jedne evropske zemlje, koja će najverovatnije u budućnosti ući u EU razmišljam pod kojim uslovima će moja zemlja ući u okvir ujedinjene Evrope i šta je dobro što ćemo time dobiti,a šta loše, pa se malo pribojavam da ako ne budemo ravnopravni sa ostaim članica možemo pretrpeti dodatne gubitke, jer u EU bar kada je u pitanju zajedničko tržište već postoje razlike među članicama.

Bojan Stojanović, 07-0059

Pravna razvijenost prvih zbornika pisanog prava – orijent

awfblog — Sun, 21 Dec 2008 18:31:48 +0000

Prve drzavne tvorevine nastale su na starom Istoku i logicno je da su bas te drzave mesto na kome su i nastali prvi pisani pravni izvori, posto su ova dva pojma „drzava“ i „pravo“ tesko razdvojiva. Sa prostora Mesopotamije poticu prvi takvi pisani zbornici prava, koji su delimicno sacuvani i danas. Pisani su klinastim pismom na glinenim plocicama i ostavljani na suncu da se osuse. Smatram da je njihov sadrzaj fascinantan, naravno podrazumevajuci njihov stepen pravnog razvoja i uzimajuci u obzir vreme kada su nastali. Ovi kodeksi pored krivicnog prava sadrze i svojinske i obligacione odnose, regulisu niz komplikovanih i gradjansko pravnih odnosa i najinteresantnije… uz veliko odvajanje od religije. Uglavnom se u njihovom uvodu istice bozansko poreklo zakona. Ono sto je najvise privuklo moju paznju je cinjenica da su ovi zakonici (Ur-Namu nastao oko 2100. pre nove ere, Lipit Istar iz oko 1900. pre n.e., Esnunski oko 1720. pre n.e., Hamurabijev oko 1680. ili 1750. pre n.e.) sto se tice stepena pravnog razvoja, razvijeniji od mnogih zakonika nastalih pocetkom Srednjeg veka (franacki Salijski zakonik, engleski Etelbertov zakonik, germanski Ripuarski zakonik, Bavarski itd.). Engleski pravni istoricar Dajmond je u XX veku dao podelu prvih zakona pisanog prava na osnovu njihovog stepena pravne razvijenosti, a ne na hronoloskom osnovu. Podelio ih je u tri grupe: Rani kodeksi, Srednji kodeksi i Kasni kodeksi. Kasni kodeksi pokazuju najvisi stepen pravnog razvoja i tu je uvrstio navedene ( Ur-Namu, Lipit Istar, Esnunski, Hamurabijev i Asisrski i takodje najstariji sacuvani zakonik iz evrope-grcki Gortinski iz V veka pre nove ere). Ranim i srednjim kodeksima pripadju navedeni kodeksi sa pocetka Srednjeg veka. Veoma je interesantno to sto su ti zakonici (sa obzirom na vreme kada su nastali, u kom stepenu razvijenosti drustva, ekonomije, u kakvom okruzenju itd.) „razvijeniji“ od mnogo kasnijih zakonika, npr. onih navedenih nastalih na pocetku Srednjeg veka. Zasto su oni i iz kog razloga pravno razvijeniji od ovih „starijih“, sta je to uticalo na donosioce ovih zakona da ih sacine tako? Sigurno nije zato sto su tada ljudi, odnosno zakonodavci, bili „pametniji“ od ovih sa pocetka Srednjeg veka. Moguce da je to zbog nuznosti, odnosno velike potrebe da se tamo gde su obicaji bili sporni, neregulisani, nisu bili opste prihvaceni ili jasni, ili nisu davali adekvatno resenje, popune praznine u tom starom pravu – sto je prouzrokovalo da zakonodavac donese takvo resenje kojim su obuhvaceni mnogo siri pravni odnosi, a ne samo krivicna dela i njihovo sankcionisanje, kao sto je slucaj kod navedenih „Ranih kodeksa“(Salijski zakonik, Etelbertov zakonik itd.). Ili se nesto moze zakljuciti iz onoga sto je navodjeno u uvodu npr. u Ur-Namu zakoniku- da su namere zakonodavca da posebno ocisti zemlju od otimaca, varalica i podmitljivaca, da spreci da „sirotinja bude zrtva bogatih“, „da udovica ne padne u ruke mocniku“? Zeleo bih da vidim ostala misljenja. Ponavljam da pri ovakvom tumacenju ne smemo gubiti iz vida vreme kada su ovi zakonici nastali i razvijenost (ustvari bolje je reci nerazvijenost) drustvenih i ekomskih odnosa u tim starim orijentalnim zajednicama. Opet, na pocetku Srednjeg veka su ovakvi odnosi bili na zavidno visem i razvijenijem nivou. Smatram da su ovi stari, odnosno prvi pisani zakonici, sami po sebi zapanjujuci i nije ni cudno sto su toliko proucavani od vremena njihovog otkrica pa do danas. Nastali pre oko cetiri hiljde godina oni su jedna od osnovnih oblasti proucavanja Uporedne pravne tradicije, a i neki od njih predstavljaju pravu enigmu i savremenim istoricarima prava.

Maricic Strahinja 07-509