Po mom misljenju najveci vođa novog veka je bio Fridrih II Hoencolern (poznatiji kao Fridrih Veliki, ili stari Fric), pruski vladar čiji se uticaj na svet osećao sve do pada trećeg rajha, kojeg je Napoleon smatrao najvećim vojnim genijem ikad. Posle pobede nad cetvrtom koalicijom 1807. Napoleon je posetio Fridrihovu grobnicu u Potsdamu i rekao svojim oficirima “Gospodo,da je ovaj covek živ ja ne bih bio ovde”. Ovo govori o sposobnosti ovog čoveka, kojem glavna orijentacija nije bila rat, već umetnost, kultura i filozofija. Fridrih II je rođen kao sin Fridriha Vilijema I poznatijeg kao “vojnik-kralj”. Njegov otac je najviše cenio silu i rat, tako da je od malena učio Fridriha II da bude vojnik. Pošto Fridrih nije želeo da bude vojskovođa, pokusao je sa nekoliko prijatelja da pobegne od oca za Englesku. Oni su nazalost otkriveni, i pošto su bili u oficirskoj školi, bili su optuženi za dezertaciju i izdaju. Da bi kaznio svog sina Fridrih Vilijem ga je naterao da gleda dekapitaciju njegovog najboljeg druga. Posle ovoga je ostao u zatvoru sve dok ga kralj nije pomilovao, kada je Fridrih pristao da se vrati u vojnu školu. On je nastavio školovanje i postao je pukovnik. Sa ovim činom je otišao u rat zajedno sa austrijskim knezom Eugenom od Savoje od kojeg je učio taktiku boreći se protiv francuske. Posle sukoba je napisao Anti-Makijavel knjigu koja postavlja novi model za apsolutnog monarha, koji se suprotstavlja Makijavelijevom viđenju. Ovo delo je ubrzo postalo poznato zahvaljujuci Volteru, koji je bio Fridrihov blizak prijatelj. Pored ovoga Fridrih je autor 100 sonata za flautu i 4 simfonije, kao i Hohenfriedberger Marsch. Fridrih II je želeo da postane filozofski vladar kao Marko Aurelije, što se moze videti i u velikom broju filozofa, muzičara i umetnika koje je okupljao oko sebe, npr. Dalamber, Volter, Kant, Gete, Bah… Pored nemačkog govorio je i engleski, francuski, španski, portugalski, italijanski, maderan i antički grčki, razumeo je latinski i hebrejski. On je imao vremena da se bavi kulturom sve do smrti njegovog oca, posle čega je postao Kralj pruske (tačnije kralj u Pruskoj). Kada je došao na presto Fridrih je raspolagao sa nepovezanim provincijama koje su davale veoma ograničenu količinu sirovina. Da bi ojačao svoju državu on je osvojio Šleziju, veoma bogatu i važnu austrijsku provinciju, u Prvom šleskom ratu. Ovim je povezao svoju držvu, a Austrija je naravno pokušala da povrati Šleziju u Drugom šleskom ratu, ali bezuspešno. Njegova reforma sistema regrutacije, i uvodjenje Frederičke pesadije, elitne vojne jedinice koja je u mnogome nadmašivala vojske tog vremena je toliko uzburkala stanje u Evropi da su se stari rivali Austrija i Francuska udržzili protiv njega, u ovom savezu su bili još i Rusija, Saksonija i Švedska sve do jedne moćne sile tog vremena. Na svojoj strani Fridrih je imao delimičnu podršku Britanije i Hanovera. Ovaj sukob je postao poznat kao Sedmogodišnji rat i iz njega Pruska je izasla kao pobednica. Tokom njega Fridrih je ratovao na svim granicama, i jahao je od jednog fronta do drugog, odnoseći pobedu za pobedom sa samo nekiloko poraza. Jedina kriza ovog rata je bila kada su Rusi stigli skoro do Berlina, ali je Fridirh na svojoj strani imao sreću i naslednika Ruskog trona, a baš u tom trenutku je umrla Jelisaveta, carica Rusije, što mu je omogućilo da ostvari savez sa Rusijom umesto da bude pokoren. Pošto je skoro sve bitke predvodio lično, i to tako sto je bio u prvim redovima Frederihu se čak šest puta desilo da konj pod njim umre (u borbi naravno, većina vladara ne prezivi jedan pad sa umirućim konjem). U ovom (Sedmogodisnjem) ratu Fridrih nije niti osvojio niti izgubio nijedan deo teritorije, ali je zato dobio važnog saveznika – Rusiju. Uskoro su ruski car i Fridrih podelili Poljsku, čime je Fridrih značajno proširio svoju teritoriju. On je onda savetovao sve svoje naslednike da nauče Poljski, što su on i radili sve do Vilijama II. Ipak, uspesi Fridiriha II se ne vide samo na polju filozofije i rata. Pošto je vladao kao pravi prosvećeni apsolutni monarh, Fridrih je prvo ukinuo mučenje i fizičke kazne, na polju religije je bio apsolutno tolerantan i dozvoljavao je sve religije (tada je Turska invazija iz 17.veka jos uvek bila sveže sećanje, a znamo da je Fridrih izjavio “Sve religije su jednake i dobre, dok god su njihovi vernici dobri ljudi, ako oni žele da nasele nasu zemlju, čak bili oni Turci ili pagani, mi ćemo im graditi crkve i džamije”). Uveo je takođe i javne škole, unapređeni sistem poreza, birokratije i putarine. Sve ovo je dovelo do toga da Prusija u jednom veku napreduje od nazadne i ekonomski zavisne drzave do najjače svetske sile svog doba i postane temelj na kojem je izgrađena Nemacka. Gde god da je išao u svojoj državi, pa cak i u okupiranim teritorijama, Fridrih je pozdravljan od strane celokupnog naroda. Ne postoji zapis da ga je ijedan stalež ikad smatrao svojim neprijateljim. Siromasnima je doneo bogaćenje novim mestima, javnim školama i događajima. Doprineo je opštem zdravlju nacije uvođenjem krompira i repe u agrikulturu. Pored svih ovih dostignuća, Fridrih je bio veoma skroman, sebe nije smatrao vladarem nad narodom (pošto nije verovao u teoriju božanskog prava kraljeva), već se predstavljao kao “prvi sluga države”, a krunu je nazivao “kapa koja propušta kisš”. U testamentu je zahtevao da ga sahrane po noci ,bez pompe u njegovoj omiljenoj rezidenciji Sansouci(Sanssouci), gde je njegov grob ostao do danas.
